Marina Kar
U MOČVARI

Marina Carr
By the Bog of Cats

Prevod Marija Stojanović

Premijera 10. maja 2009. godine  na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ u 20 časova.
Predstava traje 1h 25’ minuta i nema pauzu.

Scenski govor

O PREDSTAVI

Kada radim predstavu, za mene je prirodno da idem od teme ka komadu, a teme koje u sebi nose drame Tartif i U močvari već dugo me privlače. Živimo u vremenu u kojem ništa nije važnije od novca i osećanja moći koje je posledica ekonomskog bogaćenja. Sve se danas može zameniti novcem, pa i ono najvažnije: ljubav, porodica, prijateljstvo. Ja nisam hteo da radim Euripidovu Medeju jer je to dvorski komad. Marina Kar je siže stavila u kontekst izolovane, siromašne i marginalne društvene grupe gde se suština zlostavljanja putem kupoprodajnih odnosa najizrazitije vidi. U pitanju je savremena klasika zato što ona danas, koristeći siže koji je prisutan hiljadama godina, na najozbiljniji mogući način preispituje naš svet i vrednosti. Ljubav, prijateljstvo, porodica su osnovne vrednosti i one su možda više nego bilo kada ranije u istoriji čovečanstva dovedene u pitanje. Nesrećni spoj moralne i ekonomske krize čini život nemogućim. Hester, za razliku od Medeje, nije strankinja. Ona je prirodno utemeljena u svoj prostor i močvari više pripada nego bilo koji drugi lik u drami. Nju njeni bližnji progone zbor ekonomskih interesa i tu vrstu izdaje ona ne može da prihvati, ali ona nema načina da se efikasno suprotstavi. Nemoć i bes zbog nepravde koju bližnji čine jedni drugima je plodno tle da ljubav preraste u ekstremnu mržnju. Među jakim emocijama nemoguće je napraviti jasne granice i Hester, narodska žena, deluje instiktivno ne praveći razliku između ljubavi i mržnje. 

Egon Savin

top

O PISCU

MARINA KAR
Jedan od najtalentovanijih irskih pisaca nove generacije koji se pojavio devedesetih godina prošlog veka. Marina Kar se dokazala kao jedan od istaknutih glasova kako irskog tako i britanskog pozorišta svojim veoma mračnim dramama u kojima se ponavljaju teme o porodici zarobljenoj u samodestruktivni model ponašanja kroz generacije, ili o odsutnim članovima porodice koji upravljaju iz senke prošlosti do današnjih dana, razotkrivaju se davni užasi, incest, nagoveštene smrti koje su se desile mimo narativnog toka.
Marina Kar je rođena 17. novembra 1964. u Tulamoru, u oblasti Ofali. Pohađala je dablinski Univerzitetski koledž (University College Dublin) i diplomirala 1987. Nastavila je da se razvija kao dramski pisac u teatru Abbey u Dablinu gde je radila kao „pisac na plati“, a potom i u dablinskom Trinity College-u. Ubrzo su njena dela stigla na britanske i američke scene, pa i širom sveta. Marina Kar postaje profesor na univerzitetu Villanova 2003. godine na odseku za irske studije.
Povodom zapleta svoje drame U močvari (By the Bog of Cats) Marina Kar kaže da je „u potpunosti Medeja“. To je spoj ruralne irske domaće naturalističke tragedije i ponovnog ispisivanja klasike, mešavina koja Marinu Kar određuje kao pisca koji se zanima kako sitnim individualnim borbama tako i poezijom ljudskih tragedija velikih razmera. Delo je prvi put postavljeno u teatru Abbey 1998, a objavljeno u Irskoj 1999 (The Gallery Press). 
Marina Kar je primila više uglednih nagrada i priznanja: Nagradu novina The Irish Times za najbolju novu dramu, Nagradu festivala Dublin Theatre za najbolju novu dramu (1994), Macauley Fellowship i Hennessey Award, Nagradu the Susan Smith Blackburn, kao i Nagradu E.M. Forster od Američke akademije umetnosti i književnosti (American Academy of Arts and Letters).
Marina Kar ima troje dece. Živi u Keriju i članica je irske akademije, Aosdána.
Drame Marine Kar: Low in the Dark (Duboko u tami, 1989), Deer’s Surrender (1990), Ullaloo (1991), This Love Thing (Ova ljubavna stvar, 1991), The Mai (Mej, 1994), Portia Coughlan (Porša Koklan, 1995, a postavljena u Malom pozorištu „Duško Radović”), By the Bog of Cats (U močvari, 1998), On Raftery’s Hill (Na Rafterijevom brdu, 2000), Ariel (Arijel, 2002).

top

O REDITELJU

EGON SAVIN
Rođen 2. septembra 1955. u Sarajevu u porodici operskih pevača.
Režiju je diplomirao 1979. godine na FDU u Beogradu u klasi profesora Dejana Mijača. Već svojim prvim režijama predstavio se kao jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih reditelja.
Radi kao redovni profesor na Katedri za pozorišnu režiju FDU.
Iza sebe ima sedamdeset režija raznovrsnog dramskog repertoara od savremenih domaćih autora koje je režirao u neformalnim trupama do svetskih klasika u najvećim nacionalnim teatrima.
Radio je širom bivše Jugoslavije: Beograd, Zagreb, Novi Sad, Skoplje, Sarajevo, Podgorica, Rijeka, Sombor, Kruševac i Zrenjanin.
Predstave Egona Savina su na gostovanjima igrane u Njujorku, Čikagu, Montrealu, Torontu, Parizu, Beču, Nansiju, Milhajmu, Vizbadenu, Cirihu, Tel Avivu, Varšavi, Pragu, Budimpešti, Trstu…
U JDP-u je režirao predstave Muke po Živojinu Radoslava Pavlovića (1985), Na letovanju Maksima Gorkog (1990), Mletački trgovac Vilijama Šekspira (2004), Šuma A.N. Ostovskog (2005), Tako je moralo biti Branislava Nušića (2007) i Molijerovog Tartifa (2008).

top

IZ KRITIKA

Na svadbi svog muža

U svom komadu U močvari irska spisateljica u osnovi prati narativnu strukturu antičke tragedije dodajući joj osobenosti našeg trenutka.[…] Centralna scena predstave u kojoj se razobličavaju međusobni odnosi i često bolesne zavisnosti jednih od drugih, jeste samo venčanje Hesterinog muža sa drugom ženom i potom Hesterin zločin. Ono što, međutim, ovu priču čini našom i na čemu se u njoj insistira jeste razlika u poimanju tragedije. Naše vreme, naime, nije sposobno za katarzu. U njemu su velika dela učinjena iz najdubljeg uverenja i velika nedela koja potiču iz najstrašnijeg očaja samo slike iz močvarnog života i, kako sugeriše reditelj Savin, realistički prikaz stanja duha u kome smo svi zajedno dospeli i svojom krivicom. Stoga je U močvari realistička priča umekšana poetikom strašnog života u kojoj suvereno nastupaju Vojin Ćetković, u ulozi Jasona, zatim Tamara Vučković kao nezadrživa Hester i Dubravka Kovjanić u ulozi neostvarene nade. Ovaj triling glavnih junaka podržavan je izvrsnom igrom Jelsavete Sablić, u ulozi moderne proročice Pitije, Jasmine Avramović kao raskalašne majke nevernog Hesterinog muža, zatim Mihaila Janketića kao saučesnika u pohlepi.

 Željko Jovanović, Blic, 16. maj 2009.
U močvari mržnja cveta

Mačkarica Jelisavete Sablić – pomalo žena, pomalo veštica, unakaženo ljudsko biće koje krije tajnu o prošlosti i budućnosti, pomalo vračara, pomalo nadrilekarka; gospođa Kilbrajd Jasmine Avramović čije ponašanje je mešavina ludila, smišljenosti, osvetoljubivosti, izluđenosti, apsurdnosti; ćerka Džozi Ljume Penov, izgubljene i proračunate, dirljive, ali već zadojene vodama i otrovima drevne irske močvare; Karolina Dubravke Kovjanić, koja se bori i otima za ono malo kratke ženske sreće, čas setna, čas osorna, ohola;  okoštali, zveroliki mladin otac Zejver Mihaila Janketića; izlapeli sveštenik Vilou Miodraga Radovanovića; grubi, u mušku bezdušnost i ograničenost utonuli Kartidž Vojina Ćetkovića i, najzad, dramatična, preteča, u majčinstvo ljubavi i ljubomoru urasla, potresna Hester Tamare Vučković.

Sve su to pomerena bića, pogurana životom bez života i ljubavlju bez ljubavi, ka dnu, u mrak u sunovrat, u borbu na život i smrt. Poreknuta ljubav i osamljenost koje nemoć pretvara u moćnu i dramatičnu mržnju. Ljudskost na ivici, u krajnostima, zgasla u močvari predaka i naslednika, u metafori pada i krivotvorenja života, svekolike, osobito agresivne seksualne gladi.

Reditelj Egon Savin se nije uzdržavao, niti je želeo da protagoniste komada Marine Kar pripitomi. Išao je odvažno do kraja ljudske nesreće i posrnuća, vapijući za poezijom postojanja. U močvari je krvava i teška, ali ne i površna predstava. Ako vas ne zabavi, navešće vas da se zamislite nad sopstvenim, i nad sudbinom života ljudi koje močvara guta!

 Muharem Pervić, Politika, 21. maj 2009.

Večita Medeja

Lavovski se izborila Tamara Vučković, uspevši da, nezavisno od slabosti teksta, sačini gromadu od lika, harizmatičnu ženku uzvišenu u svojoj nesreći, da uspostavi princip ostavljene žene, nezavistan od okolnosti, čime se vratila upravo onoj mitskoj Medeji koja ne prestaje da intrigira više od dve i po hiljade godina. U ovom izbegavanju banalnog posebno joj je pomogla Angelina Atlagić sa svojim vizuelnim rešenjem scene, kojim su močvarnost tla i beda gotovo opipljivi, a sve uronjeno u nebo, u večnost, u neki nedokučiv viši princip koji proizvodi tragediju bez krivice.

Marina Kar je uspela da od grčke tragedije koja obično sadrži univerzalne teme napiše savremen komad ličnih dimenzija. U Močvari dotiče mnoga pitanja: sukob između ”civilizacije” i prirode, koristoljublje, muško-ženske odnose, a pre svega, razdornu moć snažnih emocija izazvanih nepodobnim porodičnim odnosima.