O PREDSTAVI

... Terasa nije lokacija na mapi Mediterana, već prostor borbe: prirode i čoveka, dionizijskih damara i apolonijskog duha, prostor traganja za smislom u kojem smrt životu postavlja pitanja o ljubavi, prijateljstvu, nadi, čežnji, idealima, o suštini života.

Zapadni čovek dvostruko je pozicioniran prema temi smrti. Smrt je medju nama, kao nasilje čoveka prema čoveku, ili kao negacija sebe same kroz bezmernu produkciju mladosti (mumificiranje tela liftinzima, kultovi poželjnosti isključivo mladog tela dovedenih do pedofilskih kanonizacija u svetu masovne kulture). Smrt je kapitalizovana kroz proizvodnju iluzije o večnom životu tela, nedodirnutog godinama, koje se kozmetički timari kao sveta koža ...

Smrt koja dolazi iz dubine prirode, kao slepa sila, bolest, katastrofa, jak vetar ili zemljotres koji u deliću vremena ponište smisao svake pojedinačne egzistencije, podsećaju bar za trenutak da je čovek ne samo deo civilizacije koju gradi, već i prirode: nepredvidive, preteće, neumoljive u svojim hirovima, moćnije od razuma koji pokušava da klasifikuje, imenuje, uredi svet. Trauma naše konačnosti i smrtnosti je žestoka.

Rediteljka Tanja Mandić-Rigonat

gore

Ohrabrenje da objavi prve pesme dao mu je pesnik Dušan Matić (u čas. Književnost). Zbirka pesama Dnevnik o Ulisu pojavila se 1954. Druge zbirke: Aleksandrijska škola, Stare i nove pesme, Nove i najnovije pesme, Sabrane pesme i posthumno, Sabrane pesme (izd. Rad), U tavni čas (prir. Leon Kojen). Bio je dugogodišnji urednik časopisa Književnost, te u izdavačkoj kući »Nolit«, član Udruženja književnika Srbije i predsednik PEN kluba za Jugoslaviju.

Jovan Vava Hristić se bavio esejistikom i objavio niz radova u periodici, domaćoj i inostranoj. Izašle su knjige eseja: Poezija i kritika poezije, Poezija i filozofija, Pozorište, pozorište I i II, Pozorišni referati I i II, kao i važne studije: Čehov – dramski pisac, Oblici moderne književnosti, O tragediji, U traganju za pozorištem (posthumno). Kao urednik i priredjivač knjiga, Jovan Hristić je plasirao značajne književnike i filozofe našoj čitalačkoj publici: Dž. Konrada, A. Vilsona, B. Rasela, T.S. Eliota.

Objavio je pet drama; sve su izvedene i često nagradjivane: Čiste ruke, Orest (radio-igra), Savonarola i njegovi prijatelji, Sedmorica: kako bismo ih danas igrali, Terasa.

Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967.

gore

Pozorišne režije: Lovely Rita T. Braš – SKC, Gospođica Julija A. Strindberg – Atelje 212, Lolita V. Nabokov – Bitef Teatar, Ljubavi Džordža Vašingtona M. Gavran – Atelje 212, Bergmanova sonata I. Bergman – Narodno pozorište u Beogradu, Verica među šljivama M. Bobić-Mojsilović (prva saradnja sa Svetlonom Bojković, nagrada publike na festivalu monodrame u Zemunu), Talula J. Strajn – BELEF, Čovek slučajnosti J. Reza – Narodno pozorište u Beogradu (Predrag Banićević je za ulogu u ovoj predstavi dobio nagradu Raša Plaović - najbolje glumačko ostvarenje u sezoni 2000/01), Sabrane priče D. Margulis – Atelje 212, Uho, grlo, nož Ruden  – Atelje 212, Mrtve 'uše O. Bogajeva – Narodno pozoriše u Somboru.

Dramatizovala je: roman Lolita (zajedno sa Biljanom Maksić), priče Čarlsa Bukovskog Djavo je bio vruć, roman Mrtve duše N. V. Gogolja (režija Dejan Mijač).

Režirala je radio-drame po sopstvenim tekstovima i dramatizacijama.

Autor je zbirke pesama Misterija srećnog kontrabasa i Iz života ptica.

gore

IZ KRITIKA

... Tu dramu o smrti, nezaobilaznoj priči u gotovo svakom velikom literarnom delu, rediteljka Tanja Mandić-Rigonat je postavila u odgovarajući, redukovani pa ipak i vrlo sugestivan dekor Aleksandra Denića. Ona je, na sucnem obasjanoj verandi mediteranske kuće, ispod koje neprestano šumi more, prikazala nusepelo, sumorno letovanje četvoro mladih ljudi, dva muškarca i dve žene, od kojih jedna umire, koji su jedno drugom supružnici, prijatelji, čak možda i tajni ljubavnici. U stvari, rediteljka je na takvoj pozornici oštro suprotstavljala telesno i nematerijalno, obnažena tela, ležernu odeću turista i rekvizite za morsku zabavu s večnim materijalima, sa kamenom, peskom i vodom, s azurnim, nesamerljivim nebeskim svodom. I time je, posredno publici predočavana, baš kako zahteva i Jovan Hristić, čovekova samerljivost i trošnost...

Dobre namere, Vladimir Stamenković, NIN, 13. maj 2004.

... Hristić opservira četvoro ljudi na letovanju: zajedno su, a tako su sami i uzajamno nepotrebni. Terasa je ram za sve ono što su mogli biti, a nisu. To su dva prijatelja kojima partnerke i nisu neophodne. Momci ne bi da umrljaju ruke zagljajima. Njihove vrhovne strasti su karijera, kuglanje i pecanje. I to ne menja ni bolest, tragično stanje kojim lelujava Nada Šargin (u ulozi Olge), senči i usložnjava nevidljive tokove svesti. Nenad Jezdić i Igor Filipović, visokim tonovima i nervozom, gospodskog Hristića prisiljavaju na sadašnjost, vreme bukača i ponižavajuće nestalnosti. Jer kod nas je uvek neki početak, ništa ne traje ...

Oni koji se mimoilaze, Blic News, 12. maj 2004.

gore