Laza Lazarević

ŠVABICA

Dramatizacija i režija:  Ana Đorđević 

Premijera 15. marta u 20.30 časova na sceni Teatra „Bojan Stupica“.
Predstava traje oko 1h 40’ i nema pauzu.

Scenografija

O PREDSTAVI

Ana Đorđević: U patrijarhalnom svetu interes, pa ako hoćete, i korist zajednice je iznad bilo koje vrednosti pojedinca. U tom društvu moral se izjednačava sa korisnošću za zajednicu i tu nema malograđanskog licemerja. Ne bi mi bilo ni zanimljivo da pričam o očiglednom licemerju, o nemoralu koji se u javnosti prikazuje kao moral. Švabica je, zapravo, priča o potrebi da pojedinac, rođen u patrijarhalnoj sredini, odredi sebe kao suštinski slobodnu ličnost. To je priča o čoveku koji je iz jedne takve sredine u jednom trenutku poželo da bude slobodan. U Miši se vodi bitka između patrijarhalnog i istinski slobodnog čoveka koji ima svoj moral i svoje emocije, a ljubav je pokretač ove borbe.

top

O PISCU

Laza Lazarević (Šabac, 1851 – Beograd, 1890) U Beogradu je završio prava, u Berlinu medicinu. Radio je kao lekar. Kao književnik je delovao u prvoj fazi srpskog realizma i sa samo devet pripovedaka postao jedan od najznačajnijih pripovedača. Uzor su mu bili ruski realisti, ali i tradicija usmenog pripovedanja. U središtu njegovih zanimanja su društvene promene koje su zahvatile srpsko patrijarhalno društvo ’70-ih i ’80-ih godina XIX veka. Lazarević se pritom usredsređuje na individualno-psihološke i moralne osobine likova koji čuvaju tradicionalne vrednosti, dok su socijalna motivacija i etnografske pojedinosti u pozadini. Realističkim pripovedanjem i lirskim stilizacijama, kompozicijskim skladom, brigom za jezik i osobito uvođenjem psihološke motivacije Lazarević je postao začetnik srpske psihološke novelistike. Pripovetke: Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Vetar, On zna sve i Švabica (nedovršena).

top

O REDITELJKI

Ana Đorđević Rođena 1977. godine u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Režirala predstave: Vilenjak po motivima Oskara Vajlda (Scena «Mata Milošević»); Nikolaj Koljada Praćka (Beogradsko dramsko pozorište); Vilijam Šekspir San letnje noći (Gradsko pozorište Podgorica); Stevan Koprivica Kad porasteš bićeš ja (Pozorište «Boško Buha»); Miroslav Belović Ždralovo perje (Teatar za deca i mladenci, Skoplje); Ana Djordjević Čardak ni na nebu ni na zemlji (Pozorište «Boško Buha»); Kiš/Baletić/Đorđević Red vožnje Andreasa Sama (JDP); Molijer Don Žuan (Bitef teatar); Žo Ruts Sirano (Malo pozorište „Duško Radović“); Bokačo Dekameron (Pozorište „Boško Buha“); Džo Orton Šta je sobar video (NP Subotica).

top

IZ KRITIKA

Koreografija stolica

Ovu priču o sukobu ljubavi i osećanja dužnosti za koje današnje vreme nema razumevanja, ne samo zbog nedostatka osećanja dužnosti već zato što teško da je sposobno i za ljubav, rediteljka realizuje modernim i inventivnim pozorišnim jezikom. Najzad je jedna skoro realistična priča, bez mnogo mistifikacije prevedena u moderno pozorišno ostvarenje. Pritom, rediteljka se nije libila da posegne za elementima melodrame koji su možda bili presudni za postizanje odgovornosti prema vremenu u kome stvara.

Učesnici ovog projekta, pre svih dvoje glavnih junaka Radovan Vujović kao student Miša i marija Vicković u ulozi Ane, bili su na visini zadatka. Njima se pridružuje komični Nebojša Milovanović u ulozi nemačkog nacionaliste, potom šarmantni Bojan Lazarov u ulozi ciničnog ruskog studenta, Milena Vasić kao tumač tradicionalnog koje ume da razume ljubav, i diskretna i emotivna Bojana Maljević u ulozi Klare.

Najlepše mesto ove predstave (uz scenografiju Vesne Štrbac i kostime Lane Cvijanović), njenpoetski vrhunac, bila je koreografija stolica koje glumci sve vreme razmeštaju po sceni, prevodeći ih na kraju u samrtnu postelju glavnog junaka i njegove želje za svetom.

Željko Jovanović, Blic, 19. mart 2009.

LJUBAV I MALOGRAĐANŠTINA

Precizan, gusto liričan, melodramski prikaz kornejevskih sukoba između ljubavi i dužnosti, odnosno rigidnih društvenih konvencija koje sputavaju slobodu pojedinca. U drugom planu predstave problematizuje se i naš nacionalni identitet, istorija, patriotizam, odnos prema Zapadu, kao i relacija između individualnih i nacionalnih interesa.
Radovan Vujović, u ulozi Miše, vešto je pokazao niz njegovih metamorfoza. U vreme dolaska na studije u Berlin, Miša je naivan, smeten, dopadljivo iskren i sasvim nevin. Zaljubljivanje u Anu donosi mu upoznavanje vrtoglave strasti i gubitak kontrole, a napuštanje ljubavi proizvodi parališući očaj koji izbija život iz svakog dela njegovog bića. Marija Vicković štedljivim, uzdržanim, a izražajnim sredstvima, sa izuzetnom osećajnošću i toplinom, oblikuje otmenu, pravičnu, radoznalu Švabicu Anu. Njen buran emotivni život, osećanja koje je lome, glumica prikazuje minimalistički, putem diskretnog telesnog nemira, prigušenih trzaja, mnogoznačnih pogleda. Kontrast između maske rezervisanosti koju mora da nosi i unutrašnjeg razdora uzbudljiv je način izražavanja njene korenite tragičnosti.
Milena Vasić stvara lik Mišine zabrinute sestre Evice, dirljivo uporne u pokušajima da vrati brata u život. Nebojša Milovanović neposredno igra krutog, nesimpatično samouverenog, gordog i nacionalistički orijentisanog Nemca Maksa. Bojan Lazarov stvara lik energičnog, nesputanog i pragmatičnog Kolje, u jarkim bojama, a Bojana Maljević igra ograničenu i slabo obrazovanu, ali vrlo direktnu, samosvesnu i koketnu Klaru.
Događaji u predstavi se ne ređaju hronološki, već se iscrtavaju fragmenti radnje, u flešbekovima i flešforvardima, čime se u prvi plan postavlja individualni, emotivni doživljaj protagoniste Miše. Takvo pripovedanje se nesmetano i jasno prati zahvaljujući projektovanju natpisa vremena i mesta odigravanja događaja. Scenografija je svedena i uslovna, dominiraju slike tmurnih, depresivnih oblaka, koje imaju lirski i metaforički smisao (scenografija Vesna Štrbac).
Predstava Švabica Ane Đorđević poetično i suptilno se bavi pitanjima posledica odbacivanja ljubavi zarad zadovoljavanja društvenih zahteva. Ljubav se izjednačava sa slobodom, a odbacivanje ljubavi, zbog malograđanskih očekivanja, poistovećuje se sa gubitkom slobode i individualnosti. Takvi izbori izneveravaju istinu i masakriraju život, praveći od ljudi ruine, izduvane vreće, razočarane i nesrećne duše, bez volje da pronađu izgubljeni smisao i ponovo otkriju radost.

Ana Tasić, Politika, 12. april 2009.

top