O SCENOGRAFU
Oktavijan Nekulaj (Octavian Neculai, rođen u Jaši u Rumuniji 1941), rumunski arhitekta, scenograf i kostimograf. Pošto je diplomirao na Arhitekturi, projektovao je više znamenitih građevina u Rumuniji i inostranstvu (pozorišta, hotele, poslovne zgrade i trgovine). Predaje na Arhitektonskom fakultetu u Bukureštu.
Pozorištem se bavi od 1972, kada je počeo da sarađuje sa rediteljem i scenografom Livijuom Čulejom (Liviu Ciulei) i radi scenografije za predstave teatra Bulandra, i pozorišta u Nemačkoj i SAD.
Godine 1998. uradio je scenografiju za predstavu Olujna noć prema komediji slavnog rumunskog pisca Karađalea (Caragiale) za teatar Odeon u Bukureštu, koji je postavio Mihaj Manutiju (Mihai Manutiu).
Godine 2000. napravio je scenografiju za Šekspirovog Hamleta u L.S.-u, a 2005. za Pireandelovog Henrika IV u teatru Bulandra, nastavljajući, tako, saradnju sa Liviuom Čuleijem (Liviu Ciulei).
S rediteljem Aleksandruom Darijem i glumcem Marčelom Jurešom (Marcel Iures) 2002. godine kreirao je “Bucharest No where”, urbani i politički manifest u pozorištu ACT.
Kada je započeo saradnju sa rediteljem Aleksandruom Darijeom, obojica su ušli u novu eru razmišljanja o pozorištu, doživljaja i prihvatanja sveta pokreta, slika i prostora, pozorište vizije i misli. Oktavijan je razvio svoj stil scenografskog izražavanja: dinamična, virtualan, arhitektonski. Za pozorište Bulandra zajedno su napravili trilogiju ljubavi na različite načine, vremena i s drugačijom porukom, tri raznorodne predstave koje su bile povezane na tanan a jak način:
2005. Marivoov Trijumf ljubavi;
2007. scenografiju i kostim za predstavu Šteta što je bludnica Džona Forda, koju je adaptirala Oana Turbatu;
2008. scenografiju i kostim za novu muzičku verziju Glukove opere Orfej i Euridika koju je napisao kompozitor Adrijan Enesku (A. Enescu).
top
IZ KRITIKA
Strasne scene digle temperaturu
„Iskušenja, ljubomora i osveta se sukobljavaju dok se na sceni vodi borba za trijumf ljubavi(…) Rasprava se može posmatrati i kao priča o Adamu i Evi u „rajskom vrtu požude”, ali i nepristojnosti. To je priča o opasnostima koje nadolaze u mladosti.“
S. Pavlović, Dan, 30. jul 2009.
Bol kao smisao života
U tekst predstave Rasprava reditelja Aleksandrua Darijea, nastale na osnovu istoimene Marivoove komedije (1744), uključeni su i delovi iz Filozofije u budoaru, zbirke dijaloga Markiza de Sada (1795), čime su Marivoove deidealizovane, obespokojavajuće teze o ljubavi, narcisoidnosti, vernosti, nevinosti, grešnosti, protumačene kroz jedan još mračniji, brutalniji, ciničniji diskurs. Darijeva Rasprava je,tako,postala gusta anatomija naličja ljudske prirode, prodorno otkrivanje iskušenja, slabosti, strasti, teturanja i lomova čoveka, koja nikako ne izneverava Marivoa već ga čini savremenijim, aktuelnijim, beznadežnijim i utoliko podsticajnijim za razmišljanje.
Izgled scene u Darijeovoj predstavi je redukovan i uslovan, određen nizom ogledala, efektnim na vizuelnom planu predstave, jer ona omogućavaju zanimljivu igru sa odrazima (scenograf i kostimograf Oktavijan Nekulaj). Ovaj aspekat scenografije je bitan i na idejnom nivou, pri čemu ima više značenja. Likovi neprestano, zadivljeno,posmatraju svoje odraze u ogledalima, opsednuti sobom. Ta narcisoidnost sprečava ostvarivanje iskrene ljubavi prema drugim osobama, odnosno sugeriše ideju da je zaljubljenost oblik skrivene narcisoidnosti, da su ljudi zaljubljeni u sopstvene odraze, ada je ljubav čista iluzija, vrlo nepostojano, iščezavajuće osećanje, idealizovana projekcija individualne želje. I fasciniranost aktera svojim odrazima sugeriše krajnje materijalističku svest –oni ne vide dalje od svojih tela... Zanimljivo da je i publika u prilici da posmatra svoje slike u ovim ogledalima, čime i ona, diskretno, postaje deo predstave, njen simbolički učesnik. Osim ogledala, prostor igre je uokviren i Leonardovim crtežima fetusa, i anatomije ljudskog tela, što ima uporište u temi predstave – anatomiji ljudskog ponašanja. Slike fetusa ukazuju i na inicijalnu,nežnu i ranjivu nevinost bića; u kontekstu radnje, to proizvodi i nekakav osećaj nostalgije, latentnog, tupog bola zbog izneverene nevinosti.
Stilovi igre u predstavi su različiti i promenjivi, što odgovara funkcijama likova, njihovim karakterima, kao i njihovim transformacijama. U početku, dva mlada para, Egle (Maša Dakić) i Azor (Marko Janjić), kao i Adin (Suzana Lukić) i Mesrin (Radovan Vujović), koji su predmet Kneževog i Ermijaninog eksperimenta, oblikovani su vidno naivno, pojednostavljeno, ali i blago teatralizovano. Tako se uspostavlja distanca koja jasno problematizuje tu njihovu mladalačku naivnost, divnu, ali iluzornu veru u beskonačnost ljubavi. Ova dva para ljubavnika se na sceni prvi put pojavljuju nagi, što delikatno, simbolički, označava njihovu fražilnu nevinost. Upoznavanjem sveta, sebičnosti, ljubomore, posesivnosti, igra ova četiri glumca u predstavi postaje realističnija, ta se naivnost gubi, prepuštajući mesto realizmu koji, dakle, jasno označava neprijatno sazrevanje.
Goran Šušljik i Hristina Popović igraju likove Kneza i Ermijan sa umerenom spoljašnjom izražajnošću, a sa mnogo više unutarnjeg žara, svedeno, a ubedljivo označenog. Sonja Vukićević i Anita Mančić oblikuju Mesrua i Karis dosta kruće i teatralnije, funkcionalno gurajući izraz ka groteski. Ta grublja i karikaturalnija igra komično izobličava veru u beskonačnost ljubavi, raspršuje iluzije. Činjenica da Sonja Vukićević igra muški lik i da Anita Mančić šepa dok hoda produbljuje grotesknost i komične potencijale likova. U predstavu je uvedena i grupa sablasti, šest figura, pod plaštovima i maskama, sa svećama u rukama, koji se tu stalno muvaju i šunjaju, posmatrajući tok radnje (Miljan Prljeta, Iskra Brajović, Ivan Pantović, Kaća Todorović, Branislav Jevtić, Jelena Angelovski). Njihovo uključivanje je vrlo sugestivan način da se iskaže nivo iracionalnog, sudbinskog, onostranog. Ove maskirane figure podsećaju na to da materijalni, vidljivi svet nije jedini oblik ljudskog postojanja, već da je samo delić univerzuma koji nije podložan sveobuhvatnoj racionalizaciji i kontroli. Čovek je splet svojih izbora i sudbine, racionalnog i iracionalnog.
Rasprava Aleksandru Darijea je predstava zaista osobene rediteljske poetike, visokog stepena estetizovanosti forme, inspirativne metaforike i složenosti značenja, precizne koreografije (Sonja Vukićević), rafinirane, simbolički potentne upotrebe svetla, kao i muzike (kompozitor Irina Dečermić). Predstava daje deromantizovan pogled na ljubav koja se,ovde,prikazuje kao čista fikcija, kao težnja ka neuhvatljivom. Volimo samo one koji nam izmiču, koji nam klize iz ruku kao gomila peska u šaci. Zbog te nestalne, eterične prirode ljubavi akteri predstave cinično predlažu da je odbacimo i da prihvatimo jednokratne strasti, instant avanture koje su konkretnije, racionalnije, verovatno jednostavnije. Taj predlog je, naravno, implicitan poziv na diskusiju. Nije sporno da je ljubav bolna, kao neka otvorena rana, koja, kada zaraste, polako nestaje. No, možda je baš u tom procesu ranjavanja i zarastanja rana smisao naših života.
Ana Tasić, Politika, 4. avgust 2009.
top
|
LICA 
