Brajan Fril
PREVODJENJE

Prevod: Jasna Novaković

Reditelj                                               Dejan Mijač

U predstavi se koristi tradicionalna irska muzika u izvođenju grupe Orthodox Celts. Aranžmani: Aleksandar Petrović – Aca Celtic i Dejan Grujić. Snimatelj tona: Damjan Dašić.

Premijera: 2. mart 2009. godine  na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ u 20 sati.
Predstava traje oko 2h i nema pauzu.

Animator

O PREDSTAVI …

Prevođenju se pribegava da bi se rizik od nesporazuma smanjio na najmanju moguću meru. To je jedan aspekt koji je važan za našu predstavu. Drugo, reč „prevođenje“ u našem jeziku ima i još jedno preneseno značenje, kao npr. prevođenje žednog preko vode. U osnovi naše reči je pojam „preko vode“ – znači: preći sa jedne na drugu obalu, promeniti stajalište, steći drugačiju vizuru. Ironični prizvuk dolazi iz osvedočenog uverenja da se svako sporazumevanje, razgovor ili diskusija ne dešavaju zbog toga da bi se ljudi sporazumeli, već da svako ostane pri svome, a da se istovremeno pokuša sa ubeđivanjem onog drugog da odustane od sopstvenih ideja, uz duboko i pogrešno uverenje da svako zna i razume šta onaj drugi misli, oseća, hoće i radi. Najzad, volim komade sa problematikom iz sfere jezika. Zato što je jezik, naročito govorni jezik, teren za skrivanje i otkrivanje. Verbalizovanje ljudskog potencijala ima mnogo tajni i riznica je tragičnog nesporazuma. Uostalom i razumevanje je za svakog od aktera poseban fenomen. Razumeti, vrlo često ne znači i shvatiti. U svakom slučaju, sukob je nemoguće izbeći. To je paradoksalna situacija, koja nam je data zajedno sa darom da međusobno opštimo govorom.

O PISCU

Brajan Fril je rođen u Omahu u okrutu Tajron 1929, ali se s porodicom preselio u gradić Deri pred Drugi svetski rat. Objavio je dve zbirke kratkih priča A Saucer of Larks (Tanjirić s lastavicama) i The Gold in the Sea (Zlato u moru). 1980. godine Brajan Fril zajedno sa Stefanom Rijom osniva pozorišnu trupu Field Day u Deriju i postavljaju komad Prevođenje (Translations). Brajan Fril je bio član Senata u periodu 1987-1989. Postao je počasni doktor više akademskih ustanova: Irskog narodnog univerziteta, Koledža Triniti u Dablinu, Gradskog univerziteta u Dablinu, Univerziteta Magee i Queen's. Takođe je počasni član Univerzitetskog koledža u Dablinu, član Američke akademije za umetnosti i književnost i Kraljevskog književnog društva.
Dramska dela: The Enemy Within (1962), Philadelphia, Here I Come! (1964), The Freedom of the City (1973), The Communication Cord (1982), Dancing at Lughnasa (Ples u doba Lunase, 1990)...

top

O REDITELJU

Dejan Mijač je diplomirao režiju na Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Bio je stalni reditelj u Narodnom pozorištu u Tuzli, zatim u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Njegova postavka Pokondirene tikve Jovana St. Popovića (SNP, 1973) postaje jedan od kamena-međaša savremenog jugoslovenskog pozorišta. Predavao je glumu u Dramskom studiju SNP-a i vodio klasu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a režiju je predavao na Fakultetu dramskih umetnosti. Od 1976. ostvaruje niz predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dela klasika i savremenika režira na svim važnijim scenama nekadašnje Jugoslavije. Uveo je niz inovacija u savremeno tumačenje Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića.

top

KRITIKE

Živeti u Homeru

Frilova priča se odvija u razmeđi želja i nemoći stanovnika jednog malog irskog mesta u koje su došli engleski vojnici da uspostave red: premere zemlju, naprave mape i razrežu porez. Neki od njih, poput Mojre (Milica Mihajlović), jurodive i sklone engleskim vojnicima, predosetili su prednosti znanja engleskog jezika, drugi, poput Ovena (Gordan Kičić) koji nakon školovanja u svoju postojbinu dolazi kao službenik engleskih okupatora, ubrzo se uveravaju u „mekoću“ krune, treći su elementarno protiv saradnje sa Englezima, kao dirljivi Oven (Petar Benčina), dok se viši duhom, poput fascinantnog cinika Džimija (Predrag Ejdus) ili rezigniranog učitelja Hjua (Mihailo Janketić) od osvajača i domaćeg primitivizma brane živeći u Homeru.

Nakon svega jasno je zašto je ovaj komad pobudio duhove u engleskom govornom području. No, ono što je ovde važno za nas jeste činjenica da se iz Frilove drame, kad nam to već nije odavno jasno, može steći uvid do koje mere je važno znanje i uopšte ideja šta jedan narod hoće i kakvu kulturu stvara.

Željko Jovanović, Blic, 10. mart 2009.

Zašto se ne razumemo?

Već potkopanu irsku mudrost i starinu zastupaju Predrag Ejdus kao Džimi Džek i Mihailo Janketić kao Hju. Oni su oslonci, ali i ostaci svega staroirskog, onog što je ovaj narod kroz istoriju i mitologiju od sebe stvorio. Goran Šušljik kao Manus je negde nasred polja i puta, onaj koji bi zemljake da kultiviše, ali i održi u samosvojnosti. Anita Mančić (Sara) je nema, ali njena nežnost i ljubav kao da sve kazuju i bez reči. Igor Đorđević (Poručnik Jolnad) i Milica Mihajlović (Mojra) uveravaju nas da ljubav prelazi preko reči, i da nema granica, osim onih velikih, tragičnih! Nisu sila i moć one koji mogu objediniti svet i ljude, već razumevanje, ljubav i dobrota. Negde „imeđu“, gde nije lako biti, ni postojati, stoji Oven Gordana Kičića. Ako se već mora, on bi da sarađuje! Energičan, razuman, pa izgubljen između dve strane, kome carstvu da se privoli?

Nije moguće, osim kad jeste, sve kulture, jezike, stilove života podvesti pod jednu kapu! Ne možemo to činiti bez nasilja! I zašto bismo to činili?! Ljudi su, kako sugerira scenografija Juraja Fabrija, ukopani u svoju minulost, u svoju mitologiju, pesmu i priču, i iz čitave ove arheologije ne mogu se tek tako čupati i „prevoditi“ u veće i moćnije narode, jezike, kulture. Kostimi Maje Mirković, muzika Ortodoks Kelts. Dramaturzi Ivana Dimić i Miloš Krečković. U ostalim ulogama Hristina Popović, Dragan Petrović, Petar Benčina.

Drama aktuelna, bliska našem gledaocu, nevoljno, istina, ekonomična, slovenski meka i za naše, a osobito za irske pojmove.

Muharem Pervić, Politika, 8. mart 2009.

UZNEMIRUJUĆE POREĐENJE

Središnje mesto u Frilovoj drami, a i Mijačevoj predstavi imaju reljefno ocrtani, katkad i čudni, ali uvek strogo individualizirani junaci. To su anahroni, groteskni starci, Hju (Mihailo Janketić) i Džimi (Predrag Ejdus), koji čitaju i citiraju Homera na grčkom, pišu stihove na latinskom, a kad se napiju žude da se ožene Zevsovom ćerkom boginjom Atinom; tu su i mladi, dirljivi ljubavnici, Mojra (Milica Mihajlović) i Poručnik Joland (Igor Đorđević), Irkinja i Englez, koji su upleteni u tragičan nesporazum, jer bi ona da po svaku cenu pobegne iz pakla irskog gradića, dok on čezne da u njemu pronađe davno izgubljeni raj. Tu galeriju ličnosti upotpunjuju i dva brata, u zategnutim odnosima, Manus (Goran Šušljik) i Oven (Gordan Kičić), obojica na sudbonosnoj životnoj prekretnici, prvi zbog toga što je prisiljen da napusti rodni kraj, drugi jer se njegov privremeni dolazak u zavičaj pretvara u definitivan povratak, u prihvatanje onog što je nekad odbacio. Svi oni su s korenima u stvarnosti, i promenljivi su i fiksirani, ne gube osnovna svojstva ni kad su stavljeni u melodramske ili komične situacije, uvek su neobični u svojoj običnosti, obični su i kad su neobični.

Ti karakteri, transformisani od glumaca u predstavi Prevođenje Brajana Frila u zanimljive, izuzetno žive likove, presudno su pomogli Dejanu Mijaču da nam predoči istinitu, objektivnu, uzbudljivu sliku života u maloj, siromašnoj, samoizolovanoj zajednici, u kojoj se gomilaju nepotrebna i nepraktična znanja, čiji članovi misle o sebi da su izdanci poslednjeg duhovnog naroda, da u ogledalu irske prošlosti pokaže neke nimalo nevažne pojave iz naše savremenosti.

Vladimir Stamenković, Vreme, 12. mart 2009.

top