Hoze Trijana
NOĆ UBICA

José Triana
La noche de los asesinos

Prevod: Jovan Ćirilov i Arsenije Jovanović
Adaptacija prevoda i dramaturška obrada: Iva Mitrović i Marko Manojlović

Premijera 14. novembra 2007. na sceni Teatra “Bojan Stupica”.
Predstava traje oko 1 čas i nema pauzu.

Igraju

O predstavi

Marko Manojlović: U Srbiji  se nešto stalno očekuje – ili da se nešto završi ili da neko nešto uradi pa da nama bude bolje... Lalo u komadu želi da ubije roditelje ne bi li suštinski počeo svoj život. On želi da raskine sa starim nasleđem u komadu da bi otpočeo novi život. To je prilično „srpska“ situacija. Mi smo raskinuli s nasleđem Slobodana Miloševića i počinjemo novi život, ali još ga nismo otpočeli, jer smo u periodu tranzicije... Cuca se užasno plaši perioda tranzicije i tu je sukob. Ona misli da to što ima u ovom trenutku, mnogo je bolje i nikada neće moći da dobije toliko, koliko sada ima ako se dogodi ubistvo roditelja. Hose Triana je učestvovao u kubanskoj revoluciji i ima referencu na revolucionarni period. Roditelji iz komada liče na poslednjeg predrevolucionarnog kubanskog vlastodršca i kritika u komadu se delom odnosi na njega, a delom na samog Kastra... On ovim komadom kao da hoće da kaže: „da, ja sam za revoluciju, ali ne na taj način.“ Do prave promene ne može doći ako ne razumemo prošlost. Važno je razumeti sopstvenu prošlost. Razumevanje prošlosti znači njeno prevazilaženje...

O AUTORU

HOZE TRIJANA (José Triana) je među najznačajnijim piscima autonomnog pozorišta Latinske Amerike. Trijana je rođen 1932. u Bajamu, studirao je na Kubi i kao studenta ga je inspirisao Hoze Marti (José Martí). Sprijateljio se sa Virgilijem Pinjerom (Virgilio Pinera), koji ga je ohrabrio da objavljuje pesme u kubanskim književnim časopisima. Trijana je javno istupao protiv Batistine vlade i posle nekoliko propalih pobuna morao je da izbegne u Španiju, gde je počeo da se bavi pozorištem, gledao je mnoge predstave i počeo da piše drame. Vratio se na Kubu posle revolucije i, inspirisan Pinjerinom Elektrom Garigo (Electra Garrigó), završio Medeju u ogledalu (Medea en el esprejo, 1960), u kojoj je smestio likove iz klasične tragedije u skromno kubansko okruženje. Njegova peta drama, Noć ubica, bez sumnje je u socijalnim i političkim okvirima najznačajnije delo tog perioda. Počeo je da je piše 1957, a premijera je održana u Havani 1965. godine. Za nju je dobio prestižnu nagradu Casa de las Américas i drama je zatim izvođena širom Južne Amerike i Evrope. Bilo je to uznemirujuće i složeno delo, koje je imalo mnogo interpretacija: neki su to što je radnja smeštena tokom '50-ih shvatali kao napad na predrevolucionarno društvo pod Batistom, drugi su poslednje Lalove replike koristili kao argument da je drama imperativni zov za iskupljujuću moć ljubavi, dok je kubansko Ministarstvo za kulturu tumačilo dramu kao direktni napad na nekompetentnost i samodopadnost vlade Fidela Kastra. To je i bila jedna od namera Hozea Trijane i veoma je propatio zbog toga. Ministarstvo ga je osudilo da je „izvan revolucije“, nisu mu odobrili sredstva za postavljanje drama kao što je Ratna ceremonija (Ceremonial de Guerra, 1968-1973). Trijana je sa suprugom emigrirao u Francusku i od 1980. živi u Parizu.

gore

MARKO MANOJLOVIĆ Rođen 1982. godine u Beogradu. Apsolvent pozorišne režije, u klasi prof. Slavenka Saletovića na Fakultetu dramskih umetnosti.

2001. godine debitovao kao asistent reditelju Darijanu Mihajloviću na predstavi Dantonova smrt, a potom asistira mnogim afirmisanim pozorišnim rediteljima, među kojima su i Rahim Burhan (predstava Beli beli svet), Jagoš Marković (Gospođa ministarka), Jovan Ćirilov (Nedozvani), Gorčin Stojanović (Kapetan Džon Piplfoks), Loran Vanson (Rupe)...
Svoju debitantsku predstavu Smrt, po tekstu Vudija Alena, režirao je 2005. godine, na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Usledila je predstava Klopka u Narodnom pozorištu u Somboru, Tri praseta u Pozorištu „Boško Buha”, Pokondirena tikva Narodnog pozorišta u Kikindi i Beogradskog dramskog pozorišta, Bez maske u Ateljeu 212 i U Edenu, na istoku (BELEF 2007).

gore

KRITIKE