|
O AUTORU
Aleksandar Obrenović (Beograd, 1928–2005). u. Studirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu. Bavio se glumom i slikarstvom. Bio novinar Radio Beograda, dramaturg u Dramskoj redakciji Televizije Beograd od osnivanja, prvi umetnički direktor Sterijinog pozorja, pa slobodni umetnik, pa urednik radio-drame u Dramskom programu Radio Beograda. Pisao scenarija za dokumentarne filmove i režirao ih, scenarija za igrane filmove, televizijske drame, pozorišne drame, radio-drame, priče.
Izvedeno mu je više od šezdeset radio-drama od kojih je većinu sam i režirao u zemlji i inostranstvu. Dela su mu štampana ili izvedena u više od 20 zemalja, a prevedena na 22 jezika. “Prosveta” mu je objavila knjigu dramskih tekstova Povratak Don Žuana, Pozorišni muzej Srbije knjigu pozorišnih komada Jata čarobnih zvezda. Pripovetke je objavljivao po raznim novinama i časopisima.
Drame: Nebeski odred, 1956; Varijacije (Rondo, Večernja igra, Ptica, Nokturno), 1958; Lice, 1967; Kapetan duge plovidbe, 1966; Povratak Don Žuana i druge drame, 1968; O, sole mio…, 1984.
Radio-drame: Devojka na krovu, 1969; Sansara, 1969; Pothvat stoleća, 1981; Slatki miris preporoda (1983) i dr. Dvadesetak radio-dramatizacija domaćih i stranih autora izvedenih na svim većim jugoslovenskim radio-stanicama i desetak TV drama i TV adaptacija za Beogradsku televiziju.
Drame su mu štampane i izvođene u SSSR, Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Holandiji, DR Nemačkoj, Švajcarskoj, Monaku, Francuskoj, Italiji, Izraelu, SAD, Belgiji, na Malti…
Đorđe Lebović (Sombor, 1928. – Beograd, 2004). Bio je zatočenik u nacističkim logorima Aušvicu, Saksenhauzenu i Mathauzenu (1944–1945). Počeo je da studira na Tehničkom fakultetu (1947–1948), a potom završio filozofsku grupu na Filološkom fakultetu u Beogradu (1948–1951). Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik, prevodilac i humorista (saradnik Radio-Beograda i Ježa). Godine 1953. bio novinar u Radio-Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu (1954–1955), gde je ostavio najobimniji rukopis, pisan rukom, Prva inventarska knjiga Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu. Od 1955. bio je upravnik Letnje pozornice u Topčideru, a od 1960. upravnik Izložbenog paviljona u Beogradu. Direktor je drame u Beogradskom dramskom pozorištu od 1979 do 1981, kada odlazi u penziju.
Sarađivao je u časopisima i listovima: Pozorišni život (1956–1965), Delo (1956, 1959), Borba (1957), NIN (1957), Student (1959), Za pobedu (1959), Jevrejski almanah (1959/1960), Oslobođenje (1960), Vojnik (1964), Odjek (1969), Letopis MS (1972), Scena (1975)...
Drame i radio-drame: Nebeski odred (1957, koautorstvo A. Obrenović),
Svjetlost i senke (1959), Sahrana obično počinje po podne (1960), Šarlatan (s J. Lešićem, 1965), Tri groteske, Haleluja, Viktorija (1968), Usamljena gomila (1970), Pali anđeli (1971), Lutka sa kreveta br. 21 (1976), Dolnja zemlja (po romanu J. Ignjatovića Milan Narandžić, 1981), Ravangrad 1900 (po pripovetki V. Petrovića, 1982), Sentandrejska rapsodija (po motivima iz dela J. Ignjatovića, 1983), Vojnik i lutka (1996), Deset postotaka do ludila (1998, u rukopisu); Kaktusi i ruže (štampano 1999. u Antologiji savremene srpske drame, knjiga 04. Iz zaostavštine je objavljen nedovršen roman o detinjstvu Semper idem i nedovršena knjiga zapisa o holokaustu Traganje po pepelu.
Lebović je osnivač je Udruženja dramskih pisaca Srbije 1976. i njegov prvi predsednik.
Višestruki je dobitnik Sterijine nagrade za tekst savremene drame i više međunarodnih nagrada.
*
Aleksandar Obrenović i Đorđe Lebović prvi su dobitnici Sterijine nagrade za dramsko stvaralaštvo za dramu Nebeskiodred, koja je prvi put dodeljena na Drugim Jugoslovenskim pozorišnim igrama 1957.
gore
|
|
O REDITELJU
Marko Manojlović Rođen 1982. godine u Beogradu. Apsolvent pozorišne režije, u klasi prof. Slavenka Saletovića na Fakultetu dramskih umetnosti.
2001. godine debitovao kao asistent reditelju Darijanu Mihajloviću na predstavi Dantonova smrt, a potom asistira mnogim afirmisanim pozorišnim rediteljima, među kojima su i Rahim Burhan (predstava Beli beli svet), Jagoš Marković (Gospođa ministarka), Jovan Ćirilov (Nedozvani), Gorčin Stojanović (Kapetan Džon Piplfoks), Loran Vanson (Rupe)...
Svoju debitantsku predstavu Smrt, po tekstu Vudija Alena, režirao je 2005. godine, na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Usledila je predstava Klopka u Narodnom pozorištu u Somboru, Tri praseta u Pozorištu „Boško Buha”, Pokondirena tikva Narodnog pozorišta u Kikindi i Beogradskog dramskog pozorišta, Bez maske u Ateljeu 212, U Edenu, na istoku (BELEF 2007), Eling u Beogradskom dramskom pozorištu, Lažljivci u Gradskom pozorištu u Podgorici i Lepet mojih plućnih krila u NP Sombor. U JDP-u je ponovo režirao 2007. godine Hoze Triana Noć ubica na sceni Teatra „Bojan Stupica”.
gore
KRITIKE
Nebeski odred, zastrašujuć intimni izveštaj o zlodelima nacističkog delirijuma, prikazuje ogoljene numerisane duše u Aušvicu koje su suočene sa tiranijom nezapamćenih razmera. I ne samo to. Ova drama ne opisuje samo emotivnu iscrpljenost ljudi koji gledaju paklu u oči, već i pruža veoma dubok psihološki uvid u prirodu samog života, koji, ma koliko dehumanizovan i izobličen, vapi da bude produžen, pa makar za samo jedan dan. (…)
Akteri predstave prikazali su glumu na najvišem nivou, a mladi reditelj, Marko Manojlović, dokazao kako je jezik pozorišta jedan od najčulnijih medijuma spoznaje koji može delotvorno da se suprostavi nasilju.
Nije bilo prijatno suočiti se sa najtamnijim ponorom ljudi koji su prisilno učestvovali u patološkim nedelima nezabeleženih razmera. Nije bilo lako slušati besede o krematorijumima i gasnim komorama, niti osećati nemogućnost izbora, dostojanstva, slobode. Ali je bilo neophodno saosećati, pa makar i nakratko, sa izgubljenim dušama koje su živele u paklu na zamlji.
Nebeski odred otvara prostor za etički duboko promišljanje o najkrvavijem tragu u istoriji civilizovanog čoveka i kao veliko delo nastaviće još dugo da čuva od zaborava i opominje na jedan od najsurovijih zločina koji se, nažalost, dogodio.
Ana Todorović, B92
|
Igraju
