Nacionalni teatar - Krajova, Rumunija

Vilijam Šekspir
BOGOJAVLJENSKA NOĆ
Reditelj: Silvio Purkarete

Petak 20. april, Scena Ljuba Tadić u 20 sati.

Nacionalni teatar - Krajova
Nacionalni teatar  - Krajova u Rumuniji dobio je naziv po jednom od najslavnijih i najprevođenijih rumunskih pisaca druge polovine XX veka, Marinu Soreskuu (Marin Sorescu, 1936-1996). Među njegovim delima je i pesma pod nazivom „Šekspir je stvorio svet za sedam dana“. Narodno pozorište iz Krajove osnovano je 1850. godine. Sadašnju zgradu izgradio je između 1969. i 1973. arhitekta Aleksandru Jocu (Alexandru Iotzu). Narodno pozorište je jedno od najčuvenijih evropskih pozorišta i jedan od najznačajnijih ambasadora rumunskog teatra u inostranstvu.

Silviju Purkarete (Silviu Purcarete) – reditelj
Radi u rumunskim i evropskim pozorištima više od dvadeset godina, a najviše u Narodnom pozorištu - Krajova i Teatru Bulandra. Njegove predstave dobile su mnogo nagrada i pozitivne kritike i u Rumuniji i u inostranstvu. Mnoge njegove predstave igrane su u Velikoj Britaniji, među njima i „Dekameron“, „Fedra“ i Eshilove „Danaide“ (Glazgov), „Orestija“ (Lirik Hamersmit), „Kralj Ibi“ (Međunarodni festival u Edinburgu) i „Bura“ (Notingam). Godine 1996. postao je reditelj u „Centre Dramatique National“ u Limožu gde je režirao „Orestiju“, „Tri sestre“ i „Don Žuana“. Danas živi u Parizu gde ima svoju pozorišnu trupu. Režirao je i opere „Boemi“ (Esen), „Parsifal“ (koprodukcija Škotske opere i Velške nacionalne opere), Donicetijevog „Roberta Devera“ (Bečka opera) i „Kastor i Poluks“ Žan Filipa Ramoa (Bonska opera).
Studirao je režiju na Akademiji za pozorište i film u Bukureštu.

Iz kritika ...
Ako je Rumunija u doba komunizma bila iole nalik ovoj kataklizmičkoj Iliriji, zatvorenoj između zidova prazne biblioteke koju nastanjuju baštenski patuljci i seksualno frustrirane, izmučene duše, nije ni čudo što je Čaušesku brutalno svrgnut sa vlasti. Oskudna, ali i snažna pratnja pijaniste Jona Butnara (Ion Butnaro) više je hrana mržnji nego ljubavi; blizance, Sebastijana i Violu, igraju žene koje nose brkove kao Čaplin; dok je nasilje nasumično, ležerno i burleskno, naglašeno komičnim zvucima udaraljki koje se izvode uživo. Delo Barda postaje „art-house noir“, upotpunjeno titlovima i rezultat je sablasan, uznemirujući i sumorno nadrealan.
Oven Adams Metrolajf

Na neki način, ova predstava Narodnog pozorišta „Marin Soresku“ iz Krajove (u Rumuniji) podjednako je koncert koliko i predstava pošto vam, ako ne čitate reči koje se pojavljuju sa obe strane pozornice, ostaje samo da se prepustite zvuku Šekspira na drugom jeziku.
Muzika je ključni deo večeri i to naglašava pijanista Jon Butnaru, svirajući tokom skoro cele predstave nešto nalik radu estonskog kompozitora Arvo Parta.
Ostatak vremena čuje se lavež pasa, grmljavina i pada čak i prava kiša.
Na sceni se odigrava nešto što nije nalik na „Bogojavljensku noć“ na koju smo navikli. Ovde gledamo ljude koji se neprestano kreću po sceni noseći čudne objekte.
Kristofer Hansford

... Reditelj je Silviju Purkarete, koji je uradio i adaptaciju i scenografiju. U poslednjoj Šekspirovoj predstavi koju je radio, obukao je svoju trupu u savremenu eleganciju, ali ih smešta u nekakav prostor nalik hotelu iz XIX veka, gde stakleni paravani odvajaju jednu prostoriju od druge. Duž vrha paravana stoji šezdesetak velikih baštenskih patuljaka, čije nas šokantno prisustvo upozorava od samog početka da događaji neće teći onako pravolinijski kao što su u Midl Templu, na praizvedbi, 1602. godine.

Džeremi Kingston, The Times