Katona Jožef Teatar, Mađarska
A.P. Čehov
IVANOV
Reditelj: Tamaš Ašer
Igraju:
Ernő Fekete (Ivanov), Ildikó Tóth (Ana Petrovna), Judit Csoma/Erika Molnár (Zinaida), Zoltán Bezerédi (Ljebedev), Adél Jordán (Saša), Gábor Máté (Šebeljski), Zoltán Rajkai (Ljvov), Ági Szirtes (Babakina), Ervin Nagy (Borkin), János Bán (Kosih), Éva Olsavszky (Avdotja Nazarovna), Vilmos Kun (Jegoruška), Vilmos Vajdai (Gavrila), Imre Morvay
(Petar), Béla Mészáros (Prvi gost), Klára Czakó (Drugi gost).
Scena Ljuba Tadić 5. aprila u 20 sati.
Katona Jožef Teatar (Katona József Színház) www.szinhaz.hu
Pozorište Katona Jožef je najpoznatije mađarsko pozorište – državno pozorište, koga uglavnom podržava Grad Budimpešta. Kao nezavisno pozorište stvoreno je 1982. odvojivši se od Narodnog pozorišta u Budimpešt. Od 1989. na mestu direktora nalazi se Gabor Žambeki, a glavni reditelji su Gabor Mateo, Tamaš Ašer i Peter Gotar. Pored navedenih reditelja u Kataona Jožer Teatru gostuju i reditelji mlađe generacije. Pozorište Katona Jožef ima brojne međunarodne veze i jedan je od osnivača Unije evropskih pozorišta. Pozorište ima česta međunarodna gostovanja i do danas je nastupalo u više od 60 gradova, od Pariza do Čikaga, od Londona do Bogote, od Milana do Adelejda. Predstave i umetnici iz Katone dobitnici su značajnih nacionalnih i internacionalnih nagrada.
Tamaš Ašer (Tamás Ascher)
Studirao na Pozorišnoj akademiji u Budimpešti. Od 1975. režirao je brojne predstave u Pozorištu Čiki Gergej u Kapošvaru i u pozorištu Katona Jožef u Budimpešti. Radio je u Lionu, Helsinkiju i Adademietheater u Beču. Rad Tamaša Ašera bio je prikazan na više međunarodnih festivala.
O predstavi ...
Mene ponajviše zanimaju međuljudski odnosi u Čehovljevim komadima, tačnije, mreža međuljudskih odnosa... Ali nisam hteo da se odreknem ni atmosfere, štaviše nastojao sam da stvorim predstavu veoma jake atmosfere, koja, međutim, nema nikakve veze sa tradicionalnom, nostalgičnom čehovljevskom atmosferom na koju smo navikli. Moj Ivanov se igra u jednom hladnom, depresivnom svetu koji nam je veoma poznat... Tipična scenografija iz šezdesetih i sedamdesetih. Ova scenografija nema nikakve veze sa onom u originalnom komadu, međutim, ona savršeno opisuje 'unutrašnju' scenografiju, Ivanovljevu dušu, suštinu njegovog postojanja... Ivanov je u jednoj besperspektivnoj, depresivnoj situaciji u kojoj dubinski analizira svoje stanje uma (za razliku od drugih likova) i u svakom trenutku on želi da razume šta mu se dogadja. U isto vreme, on ne prepoznaje da se oko njega bilo šta ruši...
Tamaš Ašer
Iz kritika ...
Ivanov je definitivno jedna od najvažnijih predstava u Katoni. Još jednom je jasno: ovo je jedina trupa u Mađarskoj koja može da se nazove 'trupom' u najkompleksnijem smislu reči, a svaki od glumaca je istinski talent, takođe sposoban i da se obnavlja.
(Judit Santo, Szinhaz)
U ovom Ivanovu ništa ne želi da izgleda ruski... Ivanov ne laže: Ivanov pati. On je obmanut ne monumentalnim, velikim ciljevima, nego samim sobom. Nešto se dogodilo 'unutra', što mu onemogućava da pronađe svoje mesto u svetu i da sklopi mir sa samim sobom. Gluma Ernea Feketea savršeno nam pokazuje kakav je ovaj Ivanov .... Ašer je 'preradio' Ivanova zajedno sa glumcima iz Katone. To će zadugo biti naša interpretacija kako komada, tako i samih sebe.
(Judit Čaki, Magyar Narancs)
Tamaš Ašer iz Budimpešte jedan je od najvernijih tumača i reditelja Čehova, a prema nekim mišljenjima i najverniji. Njegova legendarna predstava Tri sestre (1986) gostovala je širom sveta, a na repertoaru Pozorišta Katona Jožef bila je deset godina. Godine 1990. režirao je Platonova, a 2004. Ivanova, obe ponovo u Pozorištu Katona Jožef. U Tri sestre veoma precizno je analizirao likove i situacije, obraćajući naročitu pažnju na sve detalje, a dvadeset godina kasnije stvorio je jednog apstraktnijeg Ivanova, analizirajući komad sa više skepse, kao naučnik koji kroz svoj mikroskop posmatra svet pun malih, čudnih životinja. (...) Ivnanov je ovde dosadan koliko i drugi ljudi, samo izgleda bolje nego drugi, pozira elegantnije i ima kapacitet da svoje jadno samosažaljenje proda kao intelektualnu zamišljenost i rasejanost. Predstava je smeštena u rane šezdesete (u Madjarskoj?), u brutalnu običnost i vulgarnost. Ivanov pronalazi utočiste u svojoj pustoj i praznoj radnoj sobi i ne radi ništa sem što sažaljeva samog sebe i svet. (...) Tajna Ašerove veštine u Ivanovu je da protagonista balansira izmedju saosećajnog seoskog Hamleta i ogavnog, taštog, praznog čoveka. A drugi su još više dostojni žaljenja.
(Renata Klet, Theater Heute) |
