"... Ovi ljudi stoje u redu, jedan iza drugog, preblizu, svaki strasno želi da telefonira. Svakom smeta onaj ispred i onaj iza njega. Neki veoma žure, neki ne, kada zavrži razgovor, svaki ode ... Pojavljuju se u redu ponovo, posle izvesnog vremena ... samo tada stariji 30 godina. Bez prekida sve ide u krug ... Pratimo ih ili tačnije uključujemo se četiri puta, sa razmacima od trideset godina. Ukupno devedeset, znaci, godina prode od prvog uključenja ...
Govornica je na nekoj ledini, pustari... Tokom drame ona pusti sve više. Uvek je hladno i uvek je noć. Ceo taj svet je obezbojen. Crn, siv, beo, boje nema ... Oni su u četvrtom delu Bošovske aveti samo iz ovog veka, tačnije budućeg ...
Vreme, snegovi, uragani, ratovi prolaze, a ti ljudi se raspadaju, prolaze svašta. Ali, u suštini ostaju isti. Vrte se u istom krugu spoljašnjih, ali i unutrašnjih okolnosti i diktata. Kodovani su kao muve bez glave koje su zatvorene u tegli, a izlaz ne vide..."

Jagoš Marković

gore

... U predstavi Govornica Marković je napravio važan, suštinski pomak u svojoj poetici: umesto da, kao do sada, radikalno prilagodjava (nekad od neprihvatljivih razmera) dramske tekstove svom scenskom univerzumu, on je sad sam ponudio osnovu za gradjenje tog univerzuma. Time je potvrdio utisak da je jedan od retkih - ako ne i jedini - reditelj u našem dramskom pozorištu kome nije cilj samo da "ispriča priču" već da nadahnuto kreira (u punom značenju te reči) samobitne scenske svetove... Naravno, ove numere su povezane na jednom višem nivou. One grade organsku celinu, jedan sveobuhvatan, felinijevski, tužno-smešan svet čiji nosioci beznadežno troše svoje nesrećne živote u mučnom traganju za srećom, smislom, ljubavlju i razumevanjem.... Nažalost, nema dovoljno prostora da se svakom od ovih glumačkih ostvarenja posveti zasluženi prostor. Ako treba napraviti neki izbor, onda se izdvajaju Ksenija Jovanović u potresnoj i nimalo patetičnoj ulozi stare gospodje koja čezne za bekstvom u egzotične predele, Predrag Ejdus u oštroj persiflaži ostarelog ljubavnika-edipovca, Marinko Madžgalj u uzbudljivoj ulozi nesrećnog srpskog ratnika iz devedesetih, Vojin Ćetković u nimalo karikaturalnoj ulozi osobe duboko nesrećne i u jednom i u drugom polu, i Olga Odanović u neodoljivoj komičarskoj ulozi dosadne i luckaste "vokalne umetnice" (raskošna bravura sa neverovatno brzim govorom gde se namerno razumeju samo pojedine reči, one koje su bitne za gradjenje lika)...

Ivan Medenica, Vreme

Duša okovana ledom

…Posmislio sam, po naslovu Govornica da je u ovom komadu reč o standardnoj, pre svega, političkoj govornici kao čestom izvoru govora u našoj sredini. Srećom, nije bilo tako. Nasuprot, govornica je ovde mesto na kome tražimo zagubljenog sagovornika, gde se iskazujemo, obašnjavamo, preziremo, gde očekujemo razrešenje. Da li nas sagovornik čuje, da li nas razume, da li ga uopšte još interesuje to što tako grozničavo hoćemo da mu kažemo, da li mu, uopšte još možemo objasniti svoj slučaj, reći mu o čemu je zapravo reč.
Ono što preostaje iza ovog niza monologa nije razumevanje. I opet, naprotiv: ono što tokom predstave narasta upravo je pakao nerazumevanja. Andrić je govorio da smo mi monološki narod, da umemeo da pričamo, ali da ne umemo da čujemo drugoga …

Muharem Pervić, Politika

Krik koji boli

Govornica, pisca i reditelja Jagoša Markovića, jeste krik, a on nikada nije jako artikulisan. Ali je glasan, i boli. Bilo kako bilo, ova predstava, o kojoj će samo publika dati svoj sud, čista je pozorišna forma, da čistija ne može biti. A to nije mali kvaliet.

Dragana Bošković, Ekspres Politika

gore