DRUGA STRANA

Reditelj             Miloš Lolić

Premijera u utorak, 21. februara u 20.30 sati, Teatar «Bojan Stupica».
Predstava traje oko 1h30'.

LILI
LAKI
MALA 
TRIKI

Scenograf

gore

Vladica Milosavljević
Boris  Komnenić
Dubravka Kovjanić/Sena Đorović
Nikola Vujović

Jasmina Holbus

Maria Jelesijević

O autoru

Dejan Dukovski je diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju  (klasa Gorana Stefanovskog). Nakon diplomiranja (1990) zaposlen kao dramaturg u dramskoj redakciji Makedonske televizije. 1993. godine je izabran za asistenta,  a 1996. za docenta na Fakultetu dramskih umetnosti  (predmet: filmski i televizijski scenarij). Od 2003. ima status profesionalnog  pisca.
Autor je desetak dramskih tekstova: Balkanska groteska (1988), Poslednji balkanski vampir (1989),  Siljan Roda šepa (1991), Džin i sedam patuljaka (1991), Balkan nije mrtav (1992), Bure baruta (1994), Mamu mu... ko je prvi počeo (1996), Drakula (2003), Druga strana (2004). 
Autor je i scenarija za igrane filmove Svetlo sivo (1993), Bure baruta (1995) i Kao loš san (2003).

O reditelju

Miloš Lolić je završio pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Slavenka Saletovića i Ljubomira Draškića. Režirao Adama i Evu Miroslava Krleže u Bitef teatru i Veliku belu zaveru Dimitrija Vojnova u Ateljeu 212, koja je nagradjena na Festivalu malih scena u Rijeci.

O predstavi

... Druga strana je po mnogo čemu posebna. Sastavljena od niza duo scena, takoreći - od intime, može se učiniti da je tipična igra Dukovskog, dok ne uvidimo da drama izlazi iz okvira Balkana i poetizuje univerzalno. Neumitnost koju nameće Dukovski nije nužno negativna – to je neumitnost kontakta. Dovoljan je susret dve duše da bi planeta promenila pravac. Susret oživljava borbu Erosa i Tanatosa, tek susret otvara polje onostranog. Katarzu, ipak, treba tražiti u začetku - autor zadaje kružnu strukturu (karakterističnu za tragičnu farsu), s tim što je kruženje ovde usmereno unazad, uz blago cimanje - na drugu stranu ....

Iz kritika

Tužan kad se smeje
... Smestivši ovu priču u neodredjeni prostor podeljen na dve strane istog, Lolić je otvorio prostor za igru i spajanje dva sveta koji je superiorno iskoristio Boris Komnenić. Besprekornom stilizacijom sredovečnog muškarca čije je upropašćavanje počelo rodjenjem i dosledno realizovanom igrom iz kontre (veseo kad pati i tužan kad se smeje) on je spojio dva antagonistička sveta u harmoničan niz slika u kojima ravnopravno učestvuju Vladica Milosavljević i u manjoj meri Dubravka Kovjanić i Nikola Vujović.
Željko Jovanović, Blic

Tragedija vremena
… Reditelj Miloš Lolić i scenografkinja Jasmina Holbus osmislili su odlično rešenje prostora, koje bi trebalo da odredjuje koncept cele predstava. U visokostilizovanom, kružnom i belom prostoru, koji može da aludira na (autoironičnu?) pretenziju ove drame da tretira kosmički univerzalnu problematiku, nalazi se samo dugačak bar s ogledalima; ovakvo scensko označavanje utemeljeno je u činjenici da je, pored klozeta, bar jedina prostorna odrednica u tekstu. Glumci okreću taj bar izmedju svake dve scene, i to suprotno od smera kazaljke na satu, a time se postižu višestruka metaforička značenja, od kojih neka artikulišu upravo tragediju vremena; vreme koje se vraća unazad, nemogućnosti da se izadje iz vlastite egzistencijske situacije, sudbinska neminovnost, sizifovski uzaludan napor zvani život… Boris Komnenić je, u ulozi mationetiste Lakija, uspeo da ostvari željenu, svedenu i kompaktnu igru, da napravi beketovsku figuru “metafizičkog klovna”…
Ivan Medenica, Vreme

gore