KOMPANIJA PIPO DELBONO

www.pippodelbono.it

Umetnička saradnja Pipa Delbona i Pepea Robleda, argentinskog glumca započinje 1983. godine u Danskoj u okviru Grupe Farfa. Njihov rad se zasniva na potrazi za jezikom kojim bi se rad glumca-plesača preveo u životno iskustvo. Godine 1985. iz ove saradnje nastaje predstava Vreme ubica koja počinje izvođenje na turneji po Južnoj Americi i Evropi. Iz 1993. godine je Henrik V, zasnovan na Šekspirovom tekstu, neponovljivo iskustvo tokom kojeg se predstava uvek ponovo stvara u svakom gradu, i svaki put se radi sa glumcima odabranim u tom mestu. U novembru 1996. Delbono u Rimu predstavlja Bes, predstavu posvećenu Pjer Paolu Pazoliniju, povodom dvadesetogodišnjice smrti ovog pesnika. Sledeće godine nastaju Skitnice (Barboni), kao posledica susreta sa pacijentima iz ludnice, uličnim umetnicima i rok pevačima. Za ovu predstavu Delbono dobija dva važna priznanja u Italiji – Nagradu Ubu i Nagradu kritike. Predstava Questo Buio Feroce nastala je 2006. godine.

BARBONI
Autor: Pipo Delbono
Učestvuju: Bobo, Margerita Klemente, Pjero Korso, Armando Kocuto, Pipo Delbono, Lučija Dela Ferera, Gustavo Đakoza, Simone Gođano, Elena Gverini, Mario Intruljo, Mr. Puma, Pepe Robledo
Produkcija: Trupa Pipo Delbono
U saradnji sa Emilija Romanja Teatrom.

Scena Ljuba Tadić 18. april u 21 sat.

O predstavi ...
Tokom nekoliko poslednjih radnih iskustava trupe susreo sam neke osobe koje umetnost ne doživljavaju kao “zanat” već kao fundamentalno iskustvo sopstvenog preživljavanja. Za te osobe umetnički izraz nije rad, nije rutina, već životna potreba. Sada, u ovoj predstavi hteo sam da stvorim susret dva naroda “skitnica” – nas iz trupe (ja, Pepe, Gustavo, Lučija, Pjerino, Elena, Simone…osoba koje naš rad prate već dugo) koji oduvek, po prirodi, izboru ili pozivu (ili iz svih tih razloga istovremeno) živimo pomalo na margini u odnosu na ono što predstavlja celokupni italijanski teatarski pokret, sprovodeći isključivo poetski i umetnički diskurs, u potpunosti izvan političkog, robnonovčanog ili drugog, kao i “skitnica” koje sam susreo (Bobo, Mr. Puma, Armando…) i sa kojima se rodila veza, poezija...
Eto, ujediniti ova iskustva i pričati o tim osobama koje poput skitnica (i poput nas) žive umetnost kao jedini razlog postojanja, da bi imali identitet, da bi živeli…
Pipo Delbono

QUESTO BUIO FEROCE
(Ovaj okrutni mrak)
Autor: Pipo Delbono

Velika scena Ljuba Tadić, 19. april u 20 sati.
Učestvuju: Pippo Delbono, Dolly Albertin, Gianluca Ballare, Raffaella Banchelli, Bobo, Julia Morawietz, Lucia Della Ferrera, Ilaria Distante, Gustavo Giacosa, Simone Goggiano, Mario Intruglio, Nelson Lariccia, Gianni Parenti, Pepe Robledo
Bela soba. Prazna. Kutija bez prozora. Snopovi svetla odozgo. Otkucaj srca, snažno pulsiranje, sve snažnije. A onda nestane.
Ljudska bića, nepoznata jedna drugima. Iz drugog sveta. Nekog budućeg i nekog prošlog vremena. Elegantni. Drevnih i modernih haljina. Belo lice.
Izvode igre. Odraslih. Sadističke. Grube. Surove.
“Salo’”, sveti Pazolinijev film o zverstvu ljudskih bića. Taj divlji mrak.
Ljudska bića. Izgubljeni. Izolovani jedni od drugih. Traže se. Pronalaze se. Gube se. I ponovo.
“Svako oko sebe ispisuje magični krug izvan kojeg ostavlja sve ono što se ne prilagodi njegovim tajnim igrama”.
Ljudska bića. Viču. Plaču.
Kao deca. Nesvesni. Izgubljeni. Igra se širi ka onima koji ih u publici posmatraju. Prostor koji ih razdvaja nestaje. Magični krug se širi. A onda se ponovo zatvara. Poput kamena bačenog u jezero. Kamena koji stvara nove krugove. Krugovi se množe, tiskaju, vraćaju, nestaju. Poput tona neke muzike, koji se ponavlja istovetno i različito. Živo plućno krilo ispod naizgled nepomične vode. Pulsira.
Kamen preko srca. Otkucaj srca pod kamenom. Okrutno zjapeće svetlo poput snopa na dramatičnim licima s Karavađovih slika. Hoću ljude koji zajedno sa mnom trče za svetlom. Eksplozija. Rok koncert. Katarza. Revolt. Srušiti zidove uzvikom  koji cepa platno, kao na slikama Fride Kalo, koja je slikala svoje ranjeno telo.
Ili debela mučena tela na Boterovim slikama. Raskomadana.
Iz zemlje koja je godinama u ratu, već dugi niz godina. Oduvek. A cveće još niče iz tog mesa. Mrtvog. “Za minut života, na minut da se u mozgu vide sitni cvetovi”.Crveni cvetovi, sve više cvetovi od sve više rana. Svetlo, sve više svetlo uprkos mraku. “Videti sitne cvetove koji plešu poput reči na usnama nemuštog”. Još, hoću još da pišem o ljubavi.

Pipo Delbono