Biljana Srbljanović
BARBELO, O PSIMA I DECI

Reditelj Dejan Mijač

Premijera na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ 4. decembra 2007. godine u 20 časova.

Scenograf

Lica:

Milica

Dve Lutalice, samo jednom    

Jedan pas,

Još četiri psa,najmanje

O PREDSTAVI ...

Dejan Mijač: U ovoj drami se ne govori toliko o smrti koliko o onome što ostaje posle smrti, o onome što je trajnije od same smrti, što je nalik na onostrani život. Najvažniji aspekt predstave je povezan sa temom ljubavi. Predstava treba da govori o prvom impulsu ljubavi, o majčinskoj ljubavi, odnosno ljubavi majke prema detetu i deteta prema majci. I ovde kao i u Skakavcima imamo jedno dete, i to dete koje je hedikepirano, pa je utoliko više dete, traži više pažnje, nežnosti, posebnog tretmana i osetljivo je i ranjivo ako mu nedostaje pažnja. To je dete koga je napustila majka, koje je osuđeno na oca koji ga ne razume. Barbelo govori o potrazi za tačkom oslonca u materinskoj ljubavi.

top

O PISCU

BILJANA SRBLJANOVIĆ Rođena 1970. godine, diplomirala dramaturgiju na FDU, gde radi kao docent na katedri za dramaturgiju.
Drame: Beogradska trilogija, Porodične priče, Pad, Supermarket, Amerika, drugi deo, Skakavci.
Četiri puta je nagrađivana „Sterijinom nagradom” za najbolji dramski tekst, a osvojila je još i nagrade „Slobodan Selenić”, „Ernst Toller”, „Joakim Vujić”, „Osvajanje slobode” i „Premio Europa – Nova pozorišna realnost za 2007“.
Živi i radi u Beogradu i Parizu.

top

O REDITELJU

DEJAN MIJAČ Diplomirao režiju 1957. na Pozorišnoj akademiji u Beogradu.
Od 1957. do 1961. režira u Narodnom pozorištu u Tuzli, a od 1962. do 1974. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Pokondirena tikva Jovana St. Popovića (SNP, 1973) postaje jedan od kamena-međaša savremenog jugoslovenskog pozorišta. Predavao glumu u Dramskom studiju SNP-a (1964-1972) i vodio klasu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1978-1980). Od 1974. predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, a od 1976. ostvaruje niz predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dela klasika i savremenika režira na svim važnijim scenama nekadašnje Jugoslavije. Uveo niz inovacija u savremeno tumačenje Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića.
Višestruki dobitnik najviših profesionalnih i društvenih priznanja.

top

KRITIKE

 Jesmo li ljudi, ili skotovi?
Reditelj dejan Mijač i scenograf Juraj Fabri su istisnuli prirodu, eksterijer iz drame Biljane Srbljanović. Nema parkova, nema klupa i zidića, nema groblja. Gde ono baciš, svuda su groblja naših milih i dragih, nevoljenih i neožaljenih!... Scenski prostor očišćen od svega ljudskog, gotovo i bez senki, kazuje i sugerira moć pustoši, ojađenosti, samoće, ali je, istovremeno, težak, i zahtevan prema glumcu kome ostaje da se osloni na sebe, svoju moć zamišljanja i izražavanja... Barbelo je najradikalniji komad Biljane Srbljanović. Ako je prethodne komade pisala kritičkim umom, ovu dramu piše dušom i srcem, nudeći, bez rezerve, svoju iskrenost i zgranutost ljudskom zverolikošću i odumiranjem ljudskosti...
Lutalica Nebojše Glogovca sa Žujkom najsvetlija je glumačka tačka u predstavi Biljane Srbljanović i Dejana Mijača...
Značajan komad, dobra predstava.
Muharem Pervić, Politika, 6. decembar 2007.

Mozaik života
Šta je to što, kad se otresemo svoje uobražene umišljenosti, istinski ostaje sa nama i za nama u životu? Ako pošteno razmislimo, samo ljubav... Bez imalo sentimenta, ali puna saosećajnosti, surovo svevideće i iskreno bez ostatka, Biljana Srbljanović sakuplja sličice različitih emotivnih odnosa, sa naglaskom na onom između roditelja i dece, razgrađujući sve što podrazumevamo, a gradeći tamo gde je neočekivano... Gde prestaje Biljanin tekst, a počinje Mijačeva režija nije lako dokontati, a nije ni potrebno. Ista nesentimentalna, ali prijatna ogoljenost je i na sceni, suptilno estetizovana uzvišenost, u dekoru – Juraj Fabri, u kostimu – Angelina Atlagić. To što je „barbelo“ u naslovu, a prevodi se i kao prva misao, i kao materica sveta, rekla bih da je kod Mijača sama ljudska duša, kroz koju i živi i mrtvi prolaze ili ostaju „ujedinjeni“ sfumatom koji ukida granice. Jelena Đokić, u glavnoj ulozi, duboko a ležerno nosi svu muku heroine koja ne zastaje ni pred jednim pitanjem, niti se krije iza lakih odgovora. Ana Sofrenović i Mirjana Karanović kao mrtve majke, Jasmina Avramović takođe majka, ali živa, Nebojša Glogovac i Goran Šušljik, Nikola Rakočević, Nikola uričko i Toni Laurenčić, vrhunskim su ulogama zaokružili ovu predstavu u zbilja izuzetan teatarski čin.
Aleksandra Glovacki Večernje novosti, 5. decembar 2007.

Počevši od života
Kao i uvek do sada, postavljanje novog komada Biljane Srbljanović izaziva veliku i naravno zasluženu pažnju. U scensko oživljavanje njene najnovije priče o jednoj ženi, njenom psu, mužu, mami, dečaku neumerene težine, doktoru... uključena je respektibilna ekiša umetnika predvođena rediteljem Dejanom Mijačem. Uzmemo li još u obzir specifičnu težinu scene JDP, jasno je da je predstava Barbelo... kakva god da je, ono najznačajnije što je srpski dramski teatar u stanju da iznedri u ovom času.
Željko Jovanović Blic, 6. decembar 2007.

Pasji život
Imajući u vidu karakter komada, u kojiem verbalno preteže nad sceničnim, Mijač od glumaca traži da svaki pa i najkraći iskaz dramskih lica preobraze u značajnu emocionalnu ispovest koja pokazuje kako u čoveku postepeno trne početni impuls da sazna ono bitno o sebi, jača čežnja da iskorači iz ivota u koji je bačen, da se vrati u spokoj majčine utrobe. I oni, osobito ženski deo ansambla, Ana Sofrenović, Jasmina Avramović, Jelena Đokić i Mirjana Karanović, koje igraju Milicu, Milu, Milenu i Kučkaru, ali i jedan iuzetan glumac, Nebojša Glogovac, u ulozi jedne od Lutalica u grobljanskom mikrokosmosu, to i postižu. U isto vreme, Dejan Mijač kružno ponavljanje koristi da žiovot prikaže kao košmaran san, u kojem ljudi i jesu i nisu i živi i mrtvi.
Vladimir Stamenković NIN, 13. decembar 2007.

top